11.8 C
Belgrade
01. 12. 2021.

TATJANA JOVIĆ: Svakodnevica odrasle osobe sa intelektualnim teškoćama

Slobodno vreme predstavlja jedan složen koncept o kome se sve više govori danas. Kvalitet provođenja slobodnog vremena, još od najranije uzrasta, je važan činilac u vaspitanju i obrazovanju deteta. U primarnoj porodici u najranijoj životnoj dobi  stičemo znanja o tome koji su sve to načini na koji možemo da provodimo slobodno vreme. Pored boravka u predškolskoj ustanovi ili školi, roditelji se uglavnom trude da detetu omoguće još neke aktivnosti koje su u skladu sa interesovanjima deteta. Pri tom odabiru moramo biti obazrivi, da li su to aktivnosti koje dete zaista interesuju ili koje nas interesuju, a nismo uspeli da im se posvetimo kada smo bili deca? 
S obzirom na ograničeno funkcionisanje, manjak programa podrške i manjak aktivnosti za osobe sa intelektualnim teškoćama, ove osobe su uglavnom usmerene na provođenje vremena sa porodicom, u krugu porodičnog doma. Složićemo se da svaka osoba treba da bude u mogućnosti da sama izabere šta je ono što želi da radi u svoje slobodno vreme, pa tako i osoba sa intelektualnim teškoćama. Pitanje je samo šta zajednica nudi osobi sa intelektualnim teškoćama, šta je to čime ona može da se bavi, da li može da ode u kafić, da li može da ide na sport, da li može da ode u šetnju bez pratnje roditelja?
Kada govorimo o svakodnevnim ograničenjima koje imaju ove osobe, jedan od glavnih problema predstavlja nemogućnost donošenja samostalnih odluka, tako da se često dešava da su roditelji prinuđeni da odlučuju umesto njih. Kada završe škole, ukoliko se ne zaposle, ove osobe su prinuđene da budu u dnevnim boravcima ili često prepušteni sami sebi. Ukoliko su članovi određenih udruženja, mogu učestvovati u njihovim aktivnostima, u idealnim uslovima sa svojim vršnjacima.
S obzirom na snižen kapacitet dnevnih boravaka, odrasle osobe su često smeštene zajedno sa mlađom decom. Zamislite sebe da svakodnevno učestvujete u aktivnostima sa osobama koje su i po 20 godina mlađe od vas u trenutku kada vi imate 30, 40 ili 50 godina? Ta pojava prosto nije prirodna, ni kod osoba tipične populacije. Često se dešava da odrasle osobe sa teškoćama pohađaju aktivnosti koje nisu primerene njihovom uzrastu, koje su oni „prerasli“ pod izgovorom da je to ono na šta su navikli i da im se to dopada, ali kada malo zagrebete površinu, kada porazgovarate sa njima, shvatite da to nije mesto gde oni zaista žele da budu, već da su se silom prilika tu našli.
Osobe sa intelektualnim teškoćama su često prilično pasivne i usamljene za razliku od svojih vršnjaka tipične populacije. Ovo se dešava iz razloga što često nisu u mogućnosti da izraze svoje želje, njihove želje često mogu da budu i nerealne ili da prosto nisu u skladu sa mogućnostima porodice,  ali ukoliko osobi damo izbor, osmislimo nekoliko aktivnosti koje su u domenu njenog interesovanja, možemo ih izvući iz kolotečine i možemo im pomoći da uživaju u svom slobodnom vremenu. Sa uvođenjem socijalnog modela ometenosti nailazimo na pojam „normalizacija“. Ovaj pojam je baziran na principima samoopredeljenja kada je u pitanju životni stil, kao i veća samostalnost i nezavisnost osoba sa teškoćama u odnosu na institucije, ali i uklanjanje socijalnih i fizičkih barijera koje blokiraju pristup svakodnevnom životu.
Posebnu pažnju bih posvetila uklanjanju socijalnih barijera jer su one zapravo glavna prepreka u učestvovanju ovih osoba u svakodnevnom životu. Iako živimo u 21. veku, idalje ne možemo da se otrgnemo upućivanju nepristojnih pogleda, podsmevanju, korišćenju pogrdnih termina kako bi označili osobu sa ometenošću. Često ćete čuti zabludu da su ove osobe „večita deca“, ali zaista nisu. Oni odrastaju u adolescente, kao i mi, prolaze kroz pubertet, zaljubljuju se, žele da se zaposle, žele da žive samostalno, kao i mi. Osobama sa ometenošću treba omogućiti da stiču socijalne veštine i iskustvo, kao i da preuzimaju socijalne uloge. Trebalo bi im omogućiti učestvovanje u aktivnostima koje su u skladu sa njihovim interesovanjima, ali i u skladu sa njihovim uzrastom. Ukoliko ovakav vid podrške nije dostupan, osobe su, nažalost, vezane za institucije.
Inkluzija je nastupila pre decenije u našoj zemlji, ali nama su idalje dostupne usluge koje osobi sa teškoćama samo fizički omogućavaju da se odvoji od porodice, ali idalje ne nudimo osobi aktivnosti kojima će ona moći da se bavi, koji je to način na koji će biti uključena u zajednicu, kako će se osamostaliti, gde će stanovati, gde će se zaposliti?  Inkluzija nije pojam koji se odnosi samo na školovanje već na celokupan život osobe sa teškoćama.
Tatjana Jović – Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju/Jutarnje.rs

Reklama

Trending

Prof. dr Ratko Ristić: RIO TINTO- Istina o eksploataciji litijuma u...

0
Prof. dr Ratko Ristić, hidrolog i ekolog, dekan Šumarskog fakulteta u Beogradu i prodekan Univerziteta u Beogradu na skupu u Koštunićima "Svaki čovek treba da...
- Reklamni prostor -