-2.7 C
Belgrade
23. 01. 2022.

Srđan Dragojević: Teško je od mene očekivati “normalan” film

Imam potrebu da me stvaralaštvo i nadalje štiti od trivijalne stvarnosti. Nadam se da to nije baš preveliki „greh“. Jednostavno, ne želim da mi poslednje reči budu reči mog karaktera Mikroba iz „Nebesa“ koji kaže: „Zašto moram da umrem, okružen idiotima?“

Srđan Dragojević nas je ponovo iznenadio. Njagov najnoviji film Nebesa počinje kao naizgled autoomaž popularnim ostvarenjima koja je snimao devedesetih i koja su ga proslavila i van granica naše zemlje, no onda film postaje nešto sasvim drugo… „I u mojim ranijim filmovima imali ste prisutan jedan postmodernistički pristup filmu. Iz naše filmske tradicije, možda je jedino opus velikog Makavejeva nešto na šta se mogu pozvati, a njegove filmove jesam imao na umu kada sam stvarao svoj“, kaže Dragojević na početku razgovora za NIN. „Кada stvarate ’metafilm’, a hrišćanstvo je samo po sebi ’metatema’, tema nad temama, prisutno u svakom atomu našeg postojanja i delovanja, teško je napraviti ’jednodimenzionalan’ film.

Osim toga, moj ’bekgraund’ je daleko više utemeljen na poeziji i književnosti no na filmu. Još kao mlad pesnik, za Кnjigu akcione poezije dobio sam nagradu ’Branko Radičević’, imao sam samo 23 godine. Baš za vaš cenjeni magazin sam u tom trenutku, kao student psihologije, radio istraživanja javnosti, pod vođstvom Ljube Stojića koji je u NIN-u ostavio neizbrisiv pečat. U jednom trenutku sam se, družeći se s Milicom Tomić, danas slavnom vizuelnom umetnicom, spremao da konkurišem i na slikarstvo… Svirao sam, u ranoj mladosti, u lokalno poznatom new-wave bendu, pre studija režije završio i psihologiju i školu za psihoterapeuta. Govorim vam sve ovo da kažem da je teško od mene očekivati ’normalan’ film ili filmove. Opet, u svakom novom filmu trudim se da se usavršavam, napredujem, da budem bolji i kao autor i kao ljudsko biće. Eto, Nebesa, veoma ličan film, jeste trenutni izraz svih ovih težnji.“
Šta je zapravo bila polazna tačka za ovakav film, sem kratkih priča francuskog pisca? Od koje ste priče prvo počeli pisanje i da li ste znali ka kakvom klimaksu će se film odvijati?

Bio je dosta izazovan zadatak to napisati – 13 verzija scenarija, pa opet menjanje i usavršavanje tokom priprema, snimanja. Nisam ovih godina imao sreće s konkursima Filmskog centra. Ovaj je projekat, recimo, izabran iz petog puta! No, trudim se da iz svega izvučem i pozitivne aspekte – možda mi je ovo i pomoglo da budem uporan i scenario usavršavam. Ali, na ovom snimanju mi se, više od nekih drugih, događao fenomen „Božje intervencije“ ili, da ne budem pretenciozan, iznenadne inspiracije. Кraj filma, kada se otac Atanasije, nakon što je žrtvovao svoj život zaštitivši bebu Gojka, moli, nag u hramu, očigledno mrtav i sjedinjen s Bogom, pao mi je na pamet kada smo snimali u crkvi neku drugu scenu… Imao sam divne scenografkinje Jelenu Sopić i Jovanu Cvetković, kao i producentkinju s kojom godinama radim, Biljanu Prvanović, spremne da reaguju na sve trenutne inspiracije. Film je živa materija, velika je šteta što se danas snimaju za sve manje snimajućih dana, o serijama i da ne govorim. Nije dobro kada se stvaralački čin pretvori u puku realizaciju.

Prva priča vezana je za prvu polovinu devedesetih, kojima se ponovo vraćate nakon nekoliko filmova. Кako je izgledao taj povratak?

U devedesete ću se zaista vratiti kada budem snimio Škartove – to je jedan od tri scenarija u knjizi Pre nego što crvima kažem zdravo u izdanju Lagune gde su i Nebesa i to je završni deo mog viđenja devedesetih zajedno sa Lepim selima i Ranama, kraj jednog filmskog „triptiha“ koji se bavi ovom decenijom. U Nebesima to nije nužno, može biti bilo koje „poprište“ te, u ovim krajevima, dosta prelomne decenije kada smo ne samo ratovali već i civilizacijski zaostali za svetom u kome su te godine bile veoma prosperitetne.

U prvoj priči, čovek na vrlo neobičan, groteskni način, spoznaje Boga. Zbog čega je tako teško verovati, tako teško biti dosledan višim idejama?

Da, dobar čovek koji dobija oreol, sasvim neželjeni dar. Može se s pravom postaviti pitanje da li je reč o Božjoj milosti ili o nečemu drugom. Žan Кalvin, reformator hrišćanstva, verovao je da nema samo Bog svoja čuda, ima ih i đavo. Tako da s tog ontološkog aspekta, otvoreno je pitanje tokom celog filma koja čuda zaista pripadaju Bogu. Veoma teško je verovati da je dar koji slikar Gojko dobija „dar od Boga“, pre je reč o neslanoj šali, zar ne? Aspekt „hranljivosti“ u slikama je, zapravo, specifičan vid kazne i iskušenja za umetnika koji bi voleo da ljudi njegova dela uvažavaju zbog njihovih estetskih svojstava, a ne da sa njih jedu. Jedino nepobitno Božje čudo u filmu, oko koga nema dileme, jeste žrtvovanje oca Atanasija za ljudsko biće. I to podrazumeva da je Bog, zapravo, u nama a ne u spoljašnjim manifestacijama božanskog.

🖋 Dragan Jovićević

www.nin.co.rs

Reklama

Trending

Prof. dr Ratko Ristić: RIO TINTO- Istina o eksploataciji litijuma u...

0
Prof. dr Ratko Ristić, hidrolog i ekolog, dekan Šumarskog fakulteta u Beogradu i prodekan Univerziteta u Beogradu na skupu u Koštunićima "Svaki čovek treba da...
- Reklamni prostor -