17.6 C
Belgrade
10. 04. 2021.

Tatjana Jović: Jedan dan sa osobom sa autizmom

Beograd, novembar 2018.

Stižem oko 12 časova u stan u kome živi A.
Ulazim, ona je već kod vrata.  Veoma je srećna što me vidi.
„Ćao, A!“, govorim ushićeno. Osmehuje mi se od uha do uha i maše rukama.
Mama dobacuje: „Reci ćao Tanji.“
A: „Ćao Tanji.“
Dok razgovaram sa A. mamom o tome kako je protekao prethodni dan i kako je ona danas raspoložena, A. obigrava oko nas željno išekujući polazak u školu.
Iznenađujuće je kako određene stvari koje nama deluju nebitne, znaju da utiču na osećanja, ponašanje, razmišljanje osobe sa autizmom.
Dani su prošarani različitim emocijama, kao i naši, samo što su kod A. nekada te emocije prenaglašene i pomešane.
Usred razgovora,  A. spušta ruku na moje rame uz rečenicu: „Kad Tanja popije kafu i idemo u školu.“
Eholalično se rečenica ponavlja sve dok ne dođe vreme za polazak u školu.

Sat pokazuje 13:50, kada ona dotrčava do stola na kome stoji šoljica kafe da pogleda da li je kafa popijena, donosi moju jaknu i ranac kao znak da treba da krenemo.
Na putu do škole, stajemo ispred pešačkog prelaza, u daljini vidimo autobus 82 koji uvek tuda prolazi kada idemo u školu.
A. ushićeno maše rukama, staje na stazi i čeka da autobus prođe.
I dalje nisam shvatila zašto je toliko ushićena zbog jednog autobusa.
Da li je predvidivost tog događaja čini sigurnom ili je to ritual kom ne može da se odupre?
Njena mama mi je jednom prilikom rekla da A. odlično pamti registarske tablice automobila.
Zapisala sam broj registarske tablice autobusa.
Na kraju dana prilikom spremanja za krevet, pitala sam A. koja je bila registarska tablica autobusa koji smo ranije tog dana videla.
Ona je izdiktira od početka do kraja kako i jeste.
A. besprekorno pamti informacije koje su njoj iz nekog razloga važne kao što su proizvodi na akciji u supermarketima ili proizvođači školskog pribora, zašto joj je onda toliko teško da započne razgovor sa svojim vršnjacima?
Zašto je toliko teško te informacije pretočiti u funkcionalno znanje?
Ovu enigmu ostavljam za neka druga vremena.

Tanja u očima A.

Rutine i rituali su naš način života zato što nas nepredvidive stvari čine anksioznima. Socijalne interakcije nam nisu prijatne zato što većinu vremena uopšte ne razumemo o čemu ljudi pričaju, govor razumemo prilično bukvalno, tako da nije poželjno koristiti fraze i metaforu. Samo ga učinite što jednostavnijim. Razvijamo neka ponašanja koja predstavljaju beg od nepoznatih situacija, našu radost, našu tugu.  Neka od njih su  “klaćenje tela“, mahanje rukama, ponavljanje naizgled besmislenih fraza. Takođe, imamo određene fiksacije od kojih nas je jako teško odvojiti, i uglavnom su one jedine stvari o kojima komuniciramo sa drugima. Tokom celog života moramo da učimo i vežbamo najjednostavnije stvari kao što je započinjanje razgovora. Ko god da je rekao da vežbanje usavršava određenu veštinu nije bio u pravu. Ljudi ne mogu da budu savršeni, zato što mi nismo mašine. Najbolja stvar koju možemo da kažemo za vežbanje je da nas ono poboljšava… Ove veštine se čine jako lakim za učenje, ali ne i za nas. Autizam je stanje sa kojim smo rođeni i moramo sa njim da živimo čitavog života i da objašnjavamo da je naše ponašanje često uslovljeno ovim poremećajem. Zamislite da stalno morate da ističete da imate 10 prstiju na rukama i nogama, kako biste se osećali? Možda imamo više ograničenja nego drugi, ali idalje možemo da budemo deo svakodnevnog života, ako nam date priliku.

Tatjana Jović – Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju (FASPER)

Reklama

Trending

Ivan Milanović: Pandemija straha

0
Ako pogledate većinu medija u Srbiji, tu možete uočiti da se konstantno seje strah. Konstantne najave katastrofe, užasa, pucanja. To su standarni mehanizmi, već odavno...
- Reklamni prostor -