1 C
Belgrade
26. 11. 2020.

Čedomir Antić uputio pismo Zdravku Krivokapiću: Dragi profesore

Predsednik Naprednog kluba Čedomir Antić, uputio je otvoreno pismo mandataru za sastav Vlade Crne Gore Zdravku  Krivokapiću, u kome se navodi:

Izvinite što Vam se obraćam ovako prisno. Ne poznajemo se. Ono što bih kod Vas cenio vidim kao proizvod Božije milosti (a kao što znate Bog velikom srećom, baš kao i velikom nesrećom, ljude ne nagrađuje već kuša). Vaše političke poteze, za koje znamo, smatram neprihvatljivim. Decenijsko iskustvo srpske politike govori da oni nisu posledica neiskustva ni neznanja. Nalazim ih donekle smešnim, jer su posledica onih narodnih samoljubivih grešaka i oholih predubeđenja koja su zaslužna za naš zao usud bar koliko i predsednik-saksofonista, psiho-vrhovnik ili nesuđeni arhitetkta iz Branaua na Inu. Za razliku od većine mojih sunarodnika, onih koji ne misle da je politika izbor za mis ili da smo svi Jugosloveni, ja Vas ne osuđujem, čak ni ako imate zlu nameru. Značajan deo naših birača nema zlu nameru, pa Miltonovski, decenijama govori onu čuvenu sentencu: „Zlo, budi moje Dobro“. Ja sam strpljiv, preživeli smo Turke, naciste, evo u Crnoj Gori i metastazirane komuniste. Čovek najteže pobedi sopstvene mane i nedostatke. Čekaćemo, u istoriji ponekad ne može biti bolje, dok prvo ne bude gore. Tuđa iskustva uglavnom ne mogu da pomognu i meni je samo važno da se razumemo: prava srpskog naroda su sveta i neotuđiva, ne može ih niko ukinuti, odreći ih se ili ih deplasirati lošom politikom. Politika u prvim godinama tranzicije ne može biti ni savršena ni odlična, ona može biti samo ili podnošljiva ili katastrofalna.

Pišem Vam da bih podelio jedno moje breme, lično i srpsko iskustvo sa ekspertima. Zamislite, i ja sam nekada bio u „stranci eksperata“, mada za ono što je državi potrebno ni sada, a posebno onda, nisam bio ekspert. Narativ o ekspertima nastao je u razvijenim državama, jasnih kontinuiteta. Tamo gde se upravljanju državom uče generacije na drevnim univrzitetima, gde je školovano visoko činovništvo „državni razlog“ suprotstavilo „kraljevskom apsolutizmu“, pa je nastajuća demokratija uz njegovu pomoć sprovela promene, dajući im neretko snagu mandata koji bi dobile njene stranke. Ne vidim kako bi neko ko je ekspert za istoriju Prvog svetskog rata ili automatski proces sečenja, mogao biti stručan za upravljanje složenim sistemima države ili privrede koju ona reguliše.

Ali, kao što rekoh, kod nas je to drugačije. Kod nas su eksperti viđeni kao prelaz sa komunizma, nacional-boljševizma ili montenofašizma na demokratiju. Taj prelaz je psihološki, nekog Živojina ili Balšu, koji je decenijama glasao za diktaturu treba ubediti da su kandidati bili loši, umesto da je on bio i ostao upadljivo priglup. I to je razumljivo i nije mnogo štetno ako imamo dobru nameru.

Srbija i Crna Gora su 1992. pale pod sankcije UN. Radi SAD i EEZ, ali i zbog naroda koji se kolebao Milošević je tada izabrao politički neiskusnog američkog državljanina za premijera SR Jugoslavije. Prvi srpski milijarder, Milan Panić, skrojio je tri generalske uniforme sa đonovima visokim pet santimetara, lutao je svetom dajući čudne izjave. Bio je ventil koji je predsedniku Srbije omogućio da izdrži prvi udar. Posle su se kao posvađali. Panića su nametnuli opoziciji, on ju je kao „ujedinio“ i pošao u ludu kampanju u kojoj je konačno dobio 200.000 glasova manje nego što se procenjivalo na početku. Ostalo je upamćeno da se u Vrnjačkoj Banji obratio sa: „Dobar dan Banjaluko!“. Privatno, bio je to promućurni čikica, poslovni genije. Nastavio je da upravlja jednom od najvećih srpskih fabrika koju mu je Milošević ranije dao za male pare. Oduzeo mu ju je tek 1999. kada je Panić tražio da za dugove države kupi i Beorgadsku apotekarsku ustanovu. Pogrešio je, pošto je zbog malog novca sprečio da Panić povede opoziciju i 2000. godine. Drugi ekspert bio je Dragoslav Avramović, on je reformisao hiperinflacijom evaporisani dinar. Bio je to izvanredno obrazovani, skromni deka sa penzijom od 8.000 dolara. Kada ga je Milošević oterao, ovaj ljubitelj levice i kapitalizma, stao je na čelo opozicije. Imao je visok rejting, pa je pred izbore 1996. odjednom odustao od kandidature. Logično.

G17 Plus (čiji sam politički program pisao) okupila je eksperte. Samo… od prve trojice njenih vođa drugi nikako nije mogao da doktorira (a bio je asistent), a treći da završi fakultet (a tvrdio je da jeste). Završilo se svađom, brukom i lošim glasom.

Treba dati šansu mladima, ali kakvi to eksperti zajedno nemaju četrdeset godina radnog staža? Hoće li ih ujaci i stričevi episkopi braniti od „duboke države“ kojoj je politički đed bio Staljin? Mada, dobro da se ćerkicin svetli verenik konačno zaposlio, makar i kao ministar.

Trending

Tatjana Jović: Jedan dan sa osobom sa autizmom

0
Beograd, novembar 2018. Stižem oko 12 časova u stan u kome živi A. Ulazim, ona je već kod vrata.  Veoma je srećna što me vidi....
- Reklamni prostor -