1.1 C
Belgrade
20. 01. 2021.

Uklanjanje komunističkih spomenika

Evropski parlament to traži u svojoj poslednjoj rezoluciji, koju u Srbiji niko nije ni objavio

PIŠE: Miloslav Samardzić

Evropski parlament je, 19. avgusta 2020, doneo još jednu Rezoluciju koju su mediji u Srbiji ignorisali. To je Rezolucija o kulturi sećanja na žrtve totalitarnih režima, a kao dan sećanja na ove žrtve određen je 23. avgust.

Kod nas mediji nisu preneli pomenutu Rezoluciju jer ona pod totalitarnim režimima podrazumeva i nacističke i komunističke režime. Ranije, Evropski parlament je u svojim rezolucijama već izjednačio ove ideologije. A i da nije tih rezolucija, u Zapadnoj Evropi se uglavnom slično gleda na nacizam i komunizam. Neke od novih članova Evropske unije, koje su teško stradale i od svastike i od petokrake, već su ih izjednačile u njihovim zakonodavstvima. U Poljskoj ili Češkoj, na primer, jednako se tretira isticanje kukastih krstova i crvenih petokraka.

Tačka pet Rezolucije o kulturi sećanja na žrtve totalitarnih režima, glasi:

“Pozivaju se sve države članice EU da izvrše jasno i principijelno preispitivanje zločina i dela agresije koje su počinili totalitarni komunistički režimi i nacistički režim“.

Dakle, o komunističkim režimima govori se u množini. Zanimljivo je da se kao najveća žrtva komunizma u ovoj Rezoluciji navodi – Rusija. To jeste tačno, ako se posmatra samo Evropa. Inače, najviše žrtava komunista bilo je u Kini. Na listi najvećih ubica u istoriji, od prva četiri mesta, tri zauzimaju komunisti: Mao Ce Dung, Staljin i Lenjin. Između poslednje dvojice, treći na listi, je Hitler.

U Rezoluciji od 19. avgusta piše i to da su “u nekim državama članicama komunističke i nacističke ideologije zakonom zabranjene“, kao i da su već donete “rezolucije i izjave o zločinima totalitarnih komunističkih režima, koje je usvojio niz nacionalnih parlamenata“.

Za Srbiju, kao zvaničnog kandidata za prijem u EU, važna je i tačka 18, koja glasi:

“Na javnim prostorima u nekim državama članicama (parkovi, trgovi, ulice itd.) i dalje postoje spomenici kojima se veličaju totalitarni režimi, što otvara put iskrivljavanju istorijskih činjenica o posledicama Drugog svetskog rata i propagiranju totalitarnog političkog uređenja“.

Rečeno jezikom ove Rezolucije, u Srbiji “i dalje postoje“ komunistički spomenici. Preciznije rečeno, ima ih oko 6.000 i praktično svi iskrivljuju istorijske činjenice. S druge strane, spomenika vezanih za Prvi svetski rat ima barem deset puta manje. Razlog je delom i taj što su ih komunisti rušili.

Drugim rečima, ova Rezolucija je poziv i Srbiji da ukloni komunističke spomenike. Možemo samo zamisliti kako su na ovaj poziv reagovali klasični komunisti u vladi Srbije, poput Ivice Dačića ili Aleksandra Vulina. Moguće je da bi oni radije prihvatili čak i one rezolucije EU o suzbijanju korpupcije u Srbiji, nego ove u kojima se dira njihova kvazi religija.

Videvši da niko ne objavljuje Rezoluciju, preneo sam je ukratko u “Srpskim novinama“, a onda na sajtu “Pogleda“ i na Fejsbuku. Reakcija je bilo mnogo i to, zanimljivo, dosta negativnih. Jer, još deluje onaj fenomen iz 1990, kada je najpre Savez komunista promenio ime u Socijalistička partija, a onda, vođeni tim primerom, gotovo svi koji su to mogli: muzeji revolucije preimenovani su u narodne muzeje, predmet “marksizam“ na fakultetima u “nauku o društvu“, itd. Međutim, što je i logično, jer nagla promena tu nije ni moguća, matrica razmišljanja nije promenjena. Kada se gleda period od minulih 30 godina – u izvesnoj meri jeste promenjena, naročito kod mlađih generacija, ali, nije promenjena u dovoljnoj meri. Konkretno, Srbija je po ovom pitanju još daleko od Češke ili Poljske.

Tako, na vest o novoj Rezoluciji Evropskog parlamenta, neki su rekli da bi uništavanje komunističkih spomenika bio vandalizam, da ih ne treba dirati jer “svaki spomenik odražava period u kome je nastao“ (to se, inače, često čuje), a bilo je i onih koji su tvrdili da su komunistički spomenici “na višem estetskom nivou od većine današnjih“.

Ova poslednja opaska mogla se čuti naročito povodom podizanja spomenika Stefanu Nemanji u centru Beograda. Spoenik Nemanji izazvao je neverovatan broj negativnih komentara na internetu, tj. ti komentari daleko prevazilaze pozitivne. Isto tako, kada bi Rezoluciju o uklanjanju komunističkih spomenika objavili glavni mediji, možemo biti sigurni da bi se toj ideji protivila ogromna većina komentatora. To je neka vrsta pokazatelja vremena u kome živimo: “internet ratnici“, među kojima, svakako, ima i mnogo plaćenika, takozvanih botova, spomenik Nemanji proglašavaju ružnim, dok su im komunistički spomenici lepi i treba da ostanu tu gde jesu.

Naravno, na sajtu “Pogleda“, kao i na mom Fejsbuk profilu, više je bilo onih koji su za uklanjanje komunističkih spomenika. Na primer: “Treba sve komunističke spomenike porušiti i zabraniti sve u vezi komunizma, kao u Češkoj i Poljskoj“. Ili: “Zar ovde u Austriji ili Nemačkoj treba podizati spomenike Hitleru i nacistima da bi bilo obeleženo nekakvo njihovo vreme?“ Da dopunim ovog komentatora: takvi spomenici jesu podizani, ali su porušeni 1945. godine.

Komunisti su, takođe, ponovo sa ponosom prenosili vest da fotografija spomenika “narodnog heroja“ Stjepana Filipovića, koji se nalazi iznad Valjeva, i dalje dominira holom palate Ujedinjenih nacija u Njujorku. Neko je, najzad, otišao tamo i slikao taj hol: Nigde nema slike Filipovićevog spomenika.

Stjepan Filipović je, inače, zajedno sa još dvojicom partizanskih komandanata i komesara, Majerom i Borotom, u leto i jesen 1941. izvršio veći broj zločina u oblasti Valjeva. Među ostalima, oni su ubili Veselina Petrovića, šefa seoske opštine Divci, tako što su mu testerom prerezali vrat. Stavili su ga na tzv. “magare“, koje služi za struganje drva. Filipović ga je držao za glavu, a Majer i Borota su testerisali. Pre nego što su to učinili, okupili su narod da gleda. To jest, narod je okupio njihov partizanski odred. Čak su doveli i đake osnovne škole u Divcima. Jedan od tih negdašnjih đaka, iz porodice Rafailović u Divcima, to mi je lično ispričao. A to je, inače, i dokumentovano.

Umetnost, po svojoj prirodi, podrazumeva humanizam. Bez elementa humanizma, jedan spomenik ne može biti umetničko delo, ma koliko vešto bio izvajan. Razlog da komunistički spomenici ne budu uništeni, mogao bi biti da se jedan njihov deo – jer ih je previše – premesti na jedno mesto, u muzej posvećen žrtvama ove totalitarne ideologije. Na primer, negde na Novom Beogradu. Da se uz spomenik Stejepanu Filipoviću napiše ono što tvrde komunisti, a pored toga i ono šta se zaista dešavalo. I tako sa svim spomenicima u tom muzeju.

To nećemo videti uskoro, ali jednom svakako hoćemo.

Izvor: Pogledi

Reklama

Trending

TATJANA JOVIĆ: Svakodnevica odrasle osobe sa intelektualnim teškoćama

1
Slobodno vreme predstavlja jedan složen koncept o kome se sve više govori danas. Kvalitet provođenja slobodnog vremena, još od najranije uzrasta, je važan činilac...
- Reklamni prostor -