Nije se uklapao u Njujorku i dobijao je samo nastupe po noćnim klubovima. Bio je perfekcionista i želeo je da prati stope svojih britanskih idola pa je 24. septembra 1966. iz Amerike “prebegao” u London. Nije mogao u bolje vreme doći u taj grad. Poneo je samo gitaru, pantalone, košulju, roze plastične viklere i kremu za akne. Klepton je Bog, pisalo je na grafitima na ulicama Londona. Erik je tada važio za najboljeg gitaristu na svetu. Džimijev tadašnji prijatelj, kasnije i menadžer, Čes Čendler, je obećao da će ga upoznati sa Erikom Kleptonom, koji je u to vreme žario i palio sa “Cream-om”. Manje od 48 sati pošto je sleteo u London, Čes Čendler ga je odveo na džem svirku Erika Kleptona, Džindžer Bejkera i Džeka Brusa. U toku nastupa, Džimi ga je zamolio da pita Kleptona da li može da mu se pridruži na bini. Klepton je starom prijatelju učinio uslugu, pa je prihvatio da se “afro anonimus iz SAD-a”, popne na binu, uz jedan uslov – da odsvira sa njima samo jednu pesmu. Malo je reći da je Hendriksu to bilo dovoljno. Iz publike se čulo “jebote ubio je boga, ubio je Kleptona”, svirao je gitaru iza leđa, između nogu, zubima… Toliko je impresionirao svojim umećem da je Klepton uvređeno i posramljeno pobegao sa bine u bekstejdž.Pomislio je u sebi „Šta je ovo blagi Bože, kao da Badi Gaj svira na esidu”. Kada ga je Čendler upitao šta nije u redu, Klepton je samo kratko rekao: “Da li je stvarno toliko jebeno dobar?!”Ipak taj koncert je bio samo početak velikog prijateljstva između njih dvojice.
