7 C
Belgrade
20. 01. 2021.

Film o Tijani Jurić: Glogovac želeo ulogu, smrt ga sprečila

“Prvo je trebalo da Glogovac igra ulogu oca kidnapovane devojčice. Čak smo i ugovor potpisali. To se desilo sasvim slučajno. Čovek je došao na audiciju jer je želeo da bude deo tog filma. Kad je ušao unutra, posle 10 sekundi je izašao na scenu i krenuo da glumi. Svi smo počeli da plačemo, verujte mi. Čak je i producent zaplakao, kojeg u životu nisam videla da plače. Međutim, desilo se što se desilo, i Marko Živić ga je zamenio”, priča u intervjuu za portal Nova.rs Sanja Rajačić, scenaristkinja, korediteljka i glavna glumica filma “48 sati i jedan minut”, inspirisanog tragedijom Tijane Jurić.
Snimanje filma “48 sati i jedan minut”, nedavno je završeno, a pre nekoliko dana pojavio se i trejler na internetu. Naime, reč je o filmu koji je inspirisan slučajem 15-godišnje Tijane Jurić, koja je pre šest godina oteta, mučena i ubijena.
Scenaristkinji, korediteljki i glavnoj glumici ovog filma, Sanji Rajačić, u Holivudu poznatoj kao Sonia Alexa, inspiracija za scenario bio je ovaj slučaj, koji je stravično potresao srpsku javnost i doveo do uvođenja Tijaninog zakona, kojim su pooštrene kazne za najteža krivična dela, među kojima su i ubistva dece. Između ostalog, ovim zakonom promenjen je i zakon koji nalaže da policija više ne čeka da prođe 48 sati kako bi krenula u potragu za nestalim detetom, već kreće odmah.
Film “48 sati i jedan minut” upravo se bazira na tome kako zakon od 48 sati čekanja sprečava policiju da odmah krene u potragu za decom, pa su roditelji prinuđeni da sami i svim silama tragaju za njima.
Rajačićeva sada u intervjuu za portal Nova.rs priča o tome kada bismo i gde mogli da očekujemo premijeru filma, kao i to kakve utiske nosi sa snimanja filma, te kako je zadovoljna finalnim proizvodom.
Premijera je zakazivana još za 25. maj 2019. godine, kada je i Međunarodni dan nestale dece. Ipak, film je završen tek sada. Zašto se sve toliko odužilo?
“Iskreno, nisam htela da žurim. Ja sam neko ko veruje u tajming i ima osećaj da je to sad. Ima tu dosta stavki zbog kojih smo ipak odlučili da to ne bude tada. Nisam htela da silim ništa za taj 25. maj, zbog bioskopskih projekcija. Imali smo i dosta izmena pri montaži, tako da nisam htela da žurim, iako sam želela da film izađe odmah. Trejler imam dosta dugo. Prijavili smo se i na festivale, ali i to mora da sačeka, jer život festivala može da traje dugo ili kratko, pogotovo sad zbog korone. Mada, sve će delovati kao i uobičajeno, samo što, naravno, neće biti uživo. Korona je imala dosta uticaja, jer bioskopi ne rade. Mada, i kad korona bude prošla, ne znam koliko će ljudi ići u bioskope.”

Ostaješ li pri tome da bi volela da film premijerno bude prikazan u Berlinu i Americi ili si možda razmišljala i o Srbiji, s obzirom na to da je cela glumačka ekipa srpska, i da je radnja vezana za ovdašnja događanja?
“Mi bismo najviše voleli da premijera krene prvo u Srbiji, jer je sama priča vezana za Srbiju i svi su upoznati sa tom pričom, koja je rađena baš onako, iz srca. Mislim da bi i svi glumci želeli da se to prvo desi ovde. Na kraju krajeva, i zbog Igora Jurića bih najviše želela da se prvo desi u Srbiji, pa na Balkanu, pa onda da krenemo dalje. To je oduvek bio plan.”
Pošto se malo zna o filmu koji je inspirisan tragedijom Tijane Jurić, možeš li da nam povučeš paralelu između konkretno tog slučaja i samog filma?
“Bila sam inspirisana tim slučajem. Toliko sam bila potresena i zato sam htela da pišem o tome, a baš u tom momentu tražila sam temu koja bi me inspirisala. Naravno, film ne predstavlja istinitu priču, jer se ne bih usudila da pišem o tom slučaju, pogotovo bez dozvole njenih roditelja. Više sam pisala o zakonu od tih 48 sati, pošto mi je to sulud zakon. Čak i da postoji, na primer, 300 kidnapovanja, i da se za sve njih ispostavi da su lažna uzbuna, i dalje smatram da policija treba odmah da krene u potragu. Ne znam šta može da bude važnije od brige za našom decom. U filmu imamo reditelja koji je Amerikanac, i mene. Kad smo imali sastanke, snimanja i montažu, susreli smo se sa dva ugla razmišljanja. Na primer, reditelj je bio fasciniran našom istorijom i time koliko smo jedan snažan narod, što i jeste tako, jer smo prošli kroz razna mučenja i ratove, i svaki put izlazili kao pobednici. On je hteo da prikaže i taj neki deo Srbije u filmu. S druge strane, moje razmišljanje išlo je u nekom drugom pravcu. Smatram da sve ide iz porodice i tako sam vaspitana. Zbog toga obožavam da pišem o deci i porodici. Ako se mi fokusiramo na decu dok su oni mali i dok stvaramo svet oko njih, manje su šanse da skrenu s puta jednog dana. U mom slučaju, ja sam sa 17 godina otišla iz Srbije, tako da sam faktički samu sebe vaspitala, s obzirom na to da su to glavne godine kada se stvara neki karakter. Naravno, na sve u šta sam izrasla danas zahvaljujem svojim roditeljima. I put koji sam izabrala, ima veze sa mojim roditeljima.”
Možeš li da nam otkriješ neki posebno upečatljiv detalj iz filma?
“Ne mogu mnogo da vam pričam, ali otkriću vam jedan detalj. Kidnaper ima neku osnovu zašto to radi zbog svog detinjstva. Ima nekih ljudi koji se s ovakvim razmišljanjem ne slažu sa mnom, jer tvrde da ne dolazi sve iz porodice. Naravno, ima izuzetaka da se u nekoj porodici desi nešto mnogo loše, a dete ispadne fenomenalno, jer je učilo i radilo na sebi. Imamo dve strane toga.”
Znači, na neki način postoji opravdanje za takve ljude?
“Zaista smatram da neko ima psihičkih problema zašto što jeste osoba koja postaje. Ali iskreno mislim da se sve vuče iz nekih događaja iz detinjstva. Upravo sam u našem scenariju odabrala da takva osoba ima debeo razlog zašto radi to što radi”.
Da li si u kontaktu sa Igorem Jurićem i da li ti je od njega bila potrebna neka vrsta odobrenja da se film snimi ili pomoć prilikom pisanja scenarija?
“Kad sam pisala scenario, nisam ga poznavala. Pošto je ovde procedura takva da se scenario filma šalje raznim kompanijama na procenu, kada sam dobila odobrenje da mogu da ga snimim, mislim da sam to objavila na svo Fejsbuk profilu. Tada je neko u objavi tagovao Tijaninog oca. Nikada nisam htela da se reklamiram preko njega. Čovek je prošao strašnu tragediju i iskreno, nisam želela ni da dođe do njega. Bori se sa svojim stvarima koje ne mogu ni da zamislim. Igor mi je posle dva sata od tagovanja poslao poruku. Tako smo se i upoznali. Stvarno mi je od samog početka bio podrška. Nije da ga nije interesovalo kakav je film, ali bio je zaista srećan da neko piše na tu temu. Inače sam dobila dosta komentara da su nam potrebne takve priče, što mi je izuzetno drago.”
Kako je izgledalo vaše upoznavanje?
“Kada sam došla u Srbiju, bio je na snimanju i bilo je super. Igor i ja imamo divan odnos od tada. Nedavno smo se i čuli.”
Šta je rekao poslednji put kada ste se čuli telefonom, da li je njemu drago što je snimanje filma završeno i kako se njemu to čini?
“Da, definitivno jeste. Njemu sa među prvima poslala sam mu trejler filma. Čujemo se non-stop. Zaista je fenomenalan čovek, a osobe koje mogu o njemu bilo šta loše da kažu, ne znam kako da prokomentarišem.”
Šta te je zapravo najviše potreslo u slučaju Tijane Jurić?
“Ne umem to da opišem jer pratim kidnapovanja, pogotovo ovde u Meksiku. Sve to čitam i uvek sam emotivno potresena, kao da mi je otet neko najrođeniji. Zato sam se i odlučila da pišem o tome, jer sam se osećala kao da mi je Tijana najrođenija. Situacija koja me je kasnije najviše potresla jeste momenat kada je policija krenula u potragu i kada je, ako su to istinite činjenice, kasnije shvatila da je kidnaper sa njom prošao pored stanice. Da su krenuli u potragu odmah, možda bi sve sprečili, i to dete bi danas bilo živo. Najgore mi je kada znam da je dete moglo biti spašeno.”

Foto: Promo

Da li si kroz film obradila i detalje koji se tiču policijskih propusta vezano za istragu u slučaju Tijane Jurić i nekih novinskih natpisa?
“Imamo mnogo scena u policijskoj stanici, odnosno rasprava sa policijom. Prva ja imam telefonski razgovor sa policijom. Novine nismo obradili. Ima jedan deo scenarija u kojem porodica kreće da sumnja u majku, odnosno da i majka ima deo sa kidnapovanjem. To je u filmu prikazano zato što majka ima nekih nuspojava zbog tableta koje je koristila kad joj je tata umro, pa su te tablete počele da deluju. Dosta istraživala i o nestanku beba. Tada često majkama kažu da bebe nisu žive, a majke su ubeđene u suprotno. Taj deo sam iskoristila i u filmu. Iako mislite da je majka luda, pustite je da traži svoje dete.”

Foto: Promo

Glavni lik je devojka od 27, 28 godina. Zašto?
“Glavna junakinja se vrati iz Kanade, kako bi podizala dete u Srbiji i u srpskoj kulturi, pošto joj je to oduzeto kao maloj. Nakon nekoliko dana pred njen rođendan, dete nestaje. Kada policija saopšti da ne može da krene u potragu dok ne prođe tih 48 sati, majka kreće sama u potragu.”

Foto: Promo

Ima li u filmu eksplicitnih scena i da li je bitno da ih bude u svrhu realnog dočaravanja događaja?
“Mi smo baš vodili debatu oko toga. Imala sam takve neke scene, pošto i sama volim filmove koji pokazuju realnost, i nemojte da mi krijete tu realnost. Tada sam dobila dosta komentara poput: “Stani. Zaustavi se. Nemoj to da radiš”. Odlučili smo da se mučenje deteta ne vidi na ekranu. To je više sakriveno, pa smo se više fokusirali na patnju majke i njenu borbu. Dovoljno je teško i to gledati, a kamoli mučenje deteta.”

Foto: Promo

Čuli smo da je prvo trebalo Nebojša Glogovac da igra oca jedne kidnapovane devojčice?
“Da, to mi je najžalije. Iskreno, to mi je bio san snova. Nisam ni mislila ni da će ga zovu na audiciju, ni da će se pojaviti. Glogovac je Glogovac. Međutim, čovek je pristao i potpisali smo ugovor.”
Da li se on sam pojavio na kastingu?
“Ne, to se desilo sasvim slučajno. Ja sam imala ulogu za njega. U stvari, ja sam svom kasting direktoru za svaku ulogu rekla: “E, ovo je primer glumca kojeg želim za tu ulogu”. I za jednog od uloga sam rekla da bi to bio Glogovac. Mene posle toga zove kasting direktor i kaže: “E, dolaze ti danas taj i taj, a sutra ti dolazi Glogovac”. Meni je kao glumici bio san snova da upoznam Glogovca. On mi je omiljeni glumac, što se naše glume tiče. Tako se to i desilo. Čovek je došao na audiciju jer je želeo da bude deo tog filma. Kad je ušao unutra, posle 10 sekundi je izašao na scenu i krenuo da glumi. Svi smo počeli da plačemo, verujte mi. Čak je i producent zaplakao, kojeg u životu nisam videla da plače. Međutim, desilo se što se desilo, i Marko Živić ga je zamenio. Inače, ceo film je srpska produkcija, osim reditelja i kamermana koji su iz Amerike.”
Na kraju je tu ulogu dobio Marko Živić. Da li se on ispostavio kao adekvatna zamena?
“Ne bih da ih poredim jer mi je Glogovac omiljeni u svemu o glumi, ali Marko je to izneo na svoj način i ja sam prezadovoljna. Ne samo njim, nego svim glumcima. Ispalo je odlično zato što su svi emotivno bili u ovom filmu, pa je bila mnogo drugačija energija na setu, a drugačije se i glumi. Svi imaju strahopoštovanje prema ovoj temi.”

Foto: Promo

Kakav je tvoj kompletan utisak o filmu? Da li je to ono što si htela i što si zamislila, ili misliš da je moglo bolje?
“Smatram da uvek može bolje jer sam perfekcionista, ali zadovoljna sam. Radila sam dosta kratkih filmova i odlučila sam da je sada kraj kratkim filmovima, i da treba da krenem da pišem nešto što je veliko. Tako sam i došla na ideju za ovaj dugometražni film.”
S obzirom na to da imaš zanimljivu biografiju, te da si glumu završila u Njujorku, kako je u stvari izgledao tvoj put?
“Ja sam uvek znala da hoću da glumim na engleskom jeziku. To mi je još u detinjstvu bio san. Ne znam zašto, ali volela sam engleski i znala sam da ću otići. U trećem razredu srednje škole donela sam odluku da ću već u četvrtom da odem negde. Prvo sam odlučila da odem kod tetke u Kanadu, da završim četvrtu godinu i da usavršim svoj engleski jezik . Tamo htela da upišem glumu, ali tetka mi nije dala da se prijavim, jer znate kako naši misle – nema života od toga, možeš da radiš sa strane, te sam se prijavila za pravni. I meni je tada profesorka glume rekla: “Ti ne možeš da odeš odavde, a da se ne prijaviš za audiciju za ovu školu u Njujorku”. Međutim, meni je to tada zvučalo nemoguće. Sama u Njujorku, nemam nikoga tamo, a imam 17 godina. Dugo sam razmišljala, da li da se prijavim na audiciju, da probam i razbijem led, pa ću onda upisati nešto u Kanadi, jer u Kanadi već mogu da studiram glumu, jer mi je to u Americi bilo baš daleko. Na audiciju sam došla skroz nonšalantno. Vi tamo imate propozicije kako da se obučete, a ja sam na audiciju došla u farmerkama. Na kraju sam prošla audiciju. Kada sam prošla, više nije bilo nazad, roditelji su morali da prihvate to i hvala bogu mogli su finansijski to da podnesu. Kada sam se posle nekoliko godina vratila u Srbiju, našla sam jedan dnevnik na kome su nacrtana dva sata, jedan je Srbija, a drugi LA. Još kao dete sam nacrtala to šta sam htela i čemu sam se nadala, ali sam na to bila skroz zaboravila.”
Dobro govoriš srpski s obzirom na to da dugo živiš van Srbije.
“Pa hvala vam. Ovde ima dosta Čačana, Novosađana… Kad sam prvi put došla, pitali su me kakav mi je to akcenat.”
Dolaziš li često ovde?
“Zbog korone ne mogu, ali bila sam na dve nedelje kada mi je sestra dobila bebu. Inače, lep je život ovde koliko god da je teško. Bila sam u Njujorku, pa u Los Anđelesu. U Njujorku je mala konkurencija, nema toliko glumaca, ali su mnogo jaki. U Los Anđelesu je ogromna konkurencija, ali nije toliko jaka. Tamo svako hoće da bude glumac i mnogo je teško. Mislim da svaka druga, pa čak i svaka osoba želi da glumi. Zato sam i odlučila da pišem film i stvorim svoje delo jer mislim da jena taj način malo lakše probiti se.”
Izvor:Nova.rs

Reklama

Trending

TATJANA JOVIĆ: Svakodnevica odrasle osobe sa intelektualnim teškoćama

1
Slobodno vreme predstavlja jedan složen koncept o kome se sve više govori danas. Kvalitet provođenja slobodnog vremena, još od najranije uzrasta, je važan činilac...
- Reklamni prostor -