8.7 C
Belgrade
11. 04. 2021.

„Svi imamo jednu majku – otadžbinu“: Priča o herojstvu 1.300 kaplara i borbi za slobodu Srbije (VIDEO)

Golobradi, tek zamomčeni, još sa rasporedom časova i predavanja u glavi, srpski đaci, ono najbitnije i najvažnije što smo imali te 1914. godine, gromko i prkosno su pevali i marširali pravo u smrt, prenoseći tako priču o 1.300 kaplara pravo u besmrtnost, priču o borbi za slobodu Srbije.

Budući da je vojna gotovost Austougarske u „Velikom ratu“ bila brojčano veća od Srpske, bilo je jasno da će našoj zemlji biti potreban svaki vojno sposoban muškarac u odbrani otadžbine.

Međutim, kako se mislilo i na budućnost ratovanja, najveći deo njih sklonjen je u Skoplje, gde su pohađali Vojnu školu za starešine. Svi oni koji su starosno dospeli za služenje vojnog roka ili su prolongirali služenje zbog školovanja, poslati su u Vojnu školu gde je obukom rukovodio potpukovnik Dušan Glišić iz Čačka, veteran balkanskih ratova. Mahom između 21 i 24 godine, ti mladići su bili najvrednije blago Srbije, intelektualni krem, pamet, snaga i poslednji bastion svega vrednog što je Srbija tada imala.

Kako će se kasnije ispostaviti, i lavlja hrabrost koja nije marila za svoj život u borbi za očuvanje svakog pedlja zemlje Srbije. Kako je neprijatelj bio brojčano nadmoćniji, a odbrana Srbije zavisila od svakog para ruku koje su mogle da drže pušku i da pune topovske cevi, ranije nego što je planirano, dobili su poziv da se priključe snagama srpske vojske.

Nakon pobede u Cerskoj bici, gde je Srbija odnela pobedu nad brojčano i naoružano jačom Austrougarskom, naša vojska je počela da trpi posledice. Nakon što su odbili napad, vojska je počela da se povlači, ostajala je bez municije, hrane i odeće, te je moral kod vojnika bio na veoma niskim granama.

Besmrtni odred 1.300 kaplara

A onda je, pred novu, za Srbiju, veoma važnu bitku, onu Kolubarsku, došla potrebna injekcija morala u vidu 1.300 kaplara.

Bio je 15. novembar 1914. godine kada je otadžbina teškog, najtvrđeg srca, morala da pozove svoje sokolove da je brane. A, oni, kao da su jedva dočekali taj poziv, svi do jednog, pod vođstvom potpukovnika Dušana Glišića. Deca seljaka, političara, pisaca, glumaca, rabadžija, stajala su rame uz rame sa samo jednim ciljem u glavi – odbraniti Srbiju po cenu života.

„Naše uniforme su bile stare turske bluze i čakšire, isprobijane kuršumima sa tragovima oporne krvi, koje smo sami krpili. Cokule nismo imali, već smo bili u sopstvenim cipelama, kakve je ko imao, jedino smo imali nove vojničke šinjele i šajkače“, svedočio je Miladin Pećinar, jedan od 1.300 kaplara, kasnije akademik, ugledni profesor i veliki graditelj hidrocentrala i vodovoda.

Već sledećeg dana, 16. novembra 1914. godine, potpukovnik Glišić, komandant bataljona, poslao je srpske cvetove u punoj ratnoj opremi Vrhovnoj komandi zemlje. Na stanici u Skoplju, narod je velikom broju posmatrao kaplare kako hrabro i sa pesmom koračaju.

Sa njihovih usana, iz grla, u etar su letele patriotske pesme kojima su međusobno sokolili “Oj Srbijo, mila mati, uvek ću te tako zvati, Hej, trubaču, s bujne Drine, Ded, zatrubi zbor, Nek, odjekne Šar-planina, Lovćen, Durmitor, Haj’te, braćo, haj’te, Srbi ustajte, Haj te, braćo, haj te, svoje ne dajte, Gde je naša Vojvodina? Živa nam je sahranjena Al’ ostaše deca njena, Što bi dike ode u vojnike. Što bi škarta osta da se karta.”, piše portal RTS-a, po sećanju jednog od preživelih kaplara, Tadije Pejovića.

Suze, pesma i cveće

Kako je zapisao u svojim memoarima, Pejović, koji se kasnije nalazio i na čelu „Udruženja 1300 kaplara“, građani Skoplja su im pod noge bacali bukete cveća.

Na frontu su ih, pak, prekaljeni vojnici dočekali sa nevericom, pomalo ravnodušno, sa rečenicom „Što su vas poslali da uzalud izginete“. Međutim, ubrzo su promenili mišljenje, a đački bataljon je pokazao šta može.

Koliko je ova bitka bila važna za srpski narod i koliko su ti mladići voleli svoju otadžbinu, najbolje govore reči sina jednog srpskog seljaka, a koju je pronašao u spisima iz Velikog rata novinar „Blica“ Darko Nikolić tokom istraživanja za knjigu „Gvozdeni puk“.

Naime, dvojica sinova generala Pavla Boškovića, upravitelja Vojne akademije, našla su se u savezničkoj bolnici. Jedan francuski lekar bio je u šoku, pitajući „Zar generalski sinovi u prvoj borbenoj liniji!? Zar i oni tako ratuju i tako ginu!?“. Odgovorio mu je jedan srpski seljak, Šumadinac: „Vidiš, gos’n doktore… Svi mi imamo različite očeve, ali samo jednu majku – otadžbinu. E, za tu majku Srbiju ginemo ti svi mi bez razlike“.

Među 1.300 kaplara bila su i deca Ljube Davidovića, Andre Nikolića, Jaše Prodanovića, Petra Peruničića, Branislava Nušića.

Kad naređuje Srbija, naredba važi za sve“, ostala je poruka Andre Nikolića, ministra i predsednika Narodne skupštine, koji je u rat poslao oba sina, Dušana i Radivoja, studente prava. Nijedan se nije vratio. Sin, jedinac Ljube Davidovića, Miodrag, stradao je u proboju Solunskog fronta. Među onima koji se nije vratio sa fronta, bio je i Ban Nušić, čije je pismo ocu možda i najbolji primer onoga što se odvijalo u glavama tek zamomčenih kaplara, pišu Novosti.

„Dragi Ago, ne žali za mene. Ja sam pao na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih naših ideala koje smo svi mi složno propovedali… Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo. Osećao sam, štaviše, da bih mogao budućoj Srbiji korisno da poslužim. Ali… Takva je sudbina! Tvoj sin Ban“, napisao je Nušićev sin.

„Ni korak nazad“

Prema sećanju Tadije Pejovića, u Gornjem Milanovcu dočekao ih je regent Aleksandar Karađorđević. U svom govoru rekao im je „Ni koraka nazad!“ Tu lozinku su koristili tokom čitavog rata. Svojom pojavom su podizali moral umornoj vojsci i svest o opasnoj situaciji u kojoj se Srbija našla. Već prvog dana, mnogi od njih, sada već sa činom podnarednika, poginuli su u borbama.

Samo u Kolubarskoj bici palo je njih 400. U odbrani od Makenzenovih trupa 1915. postali su narednici, a u povlačenju preko Albanije i proboju Solunskog fronta većinom potporučnici. Do kraja rata, poginulo ih je dve trećine, piše RTS.

O rešenosti da po cenu svog života, brane otadžbinu do smrti, o kaplarima je pisao i francuski general i vojni istoričar, Šarl Revol, koji je pratio našu vojsku od Skoplja do Beograda, čije je reči preneo portal „Novosti“ u autorskom tekstu Milene Marković o hrabrosti ovog, kako ga još zovu, đačkog bataljona.

„U borbi za slobodu, Srbija je žrtvovala najdragocenije. Svoju mladost. Poslednje što je imala. Zalihe svoje inteligencije stavila na žrtvenik otadžbine. Đake i studente. Ali, ti mladi ljudi koji su iz školskih klupa, posle samo dva meseca obuke, krenuli u borbu, nisu se smatrali žrtvama. Pratio sam ih od Beograda do Skoplja. Pevali su. Tešili majke i sestre, ovi golobradi Srbi koji ni prvu ljubav još nisu upoznali, da će se sa očevima vratiti u slobodnu zemlju. Jesu li bili svesni da se mnogi neće vratiti? Ne znam… Možda nisu… Ali je izvesno, oni su podigli moral umornim ratnicima i prevagnuli u odsudnoj Kolubarskoj bitki u korist svog naroda. Ova srpska mladost, koja je dala primer i učinila podvig, i mom životu dala je smisao. Da ih pamtim, o njima pričam i pišem, jer su lekcija kako se ljubi otadžbina i sloboda. To je lekcija i o smelosti Vrhovne komande srpske vojske da toliko rizikuje i oklevetanog srpskog naroda, da pred njim skidamo kapu i učinimo gest poštovanja i priznanja“, nije štedeo reči o hrabrosti srpskog naroda i onoga najvrednijeg što je imao, francuski general.

Pobeda koja se i danas izučava na vojnim akademijama

Kolubarska bitka je trajala mesec dana, od 16. novembra do 15 decembra. Posmatrajući vojnu gotovost, brojnost i opremljenost vojnika, oči saveznika, ali i zemalja koje su bile neodlučne u odluci na koju stranu da stanu, bile su uprte u malenu Srbiju, očekujući samo kad će da poklekne pred naletima Austougarske.

Međutim, ono što je usledilo, trasiralo je našu vojsku, sa sve 1.300 kaplara u večnosti. Nakon duge rovovske bitke, Srbija je protivofanzivom izašla kao pobednik, zahvaljujući Prvoj armiji kojom je upravljao general Živojin Mišić, koji je na tom mestu zamenio ranjenog generala, Petra Bojovića. Svoje junaštvo u presudnoj bici, iskazali su i vojnici Obrenovačkog odreda pod komandom pukovnika Milisava Lešjanina, kasnije pukovnika Dušana Tufegdžića. Druga armija, Konjička divizija pukovnika Branka Jovanovića, Šumadijska divizija prvog poziva pukovnika Božidara Terzića, Timočka divizija prvog poziva pukovnika Vojislava Živanovića i Moravska divizija prvog poziva generala Ilije Gojkovića. Druga armija se nalazila pod komandom vojvode Stepe Stepanovića. Treća armija je bila pod komandom generala Pavla Jurišića Šturma. Užička vojska, Šumadijska divizija drugog poziva bila je pod komandom generala Vukomana Aračića.

Odbrana Beograda, tri puka drugog i trećeg poziva i dva eskadrona konjice, nalazile su se pod komandom generala Mihaila Živkovića.

Kolubarska bitka ušla je u istoriju ratovanja kao jedinstven primer da se vojska, kojoj je predviđen potpun slom, za kratko vreme reorganizuje, pređe u kontraofanzivu i nanese neprijatelju odlučujući poraz, a, taktika pregrupisanja koju je sproveo Živojin Mišić, i danas se izučava u svim vojnim školama širom sveta.

Zlatnim slovima u srpskoj istoriji, ravnopravno pored junaka koji su izvojevali pobedu u Kolubarskoj bici, stoje i imena 1.300 kaplara, kako preživeli, tako i oni pali za slobodu. Oni koji su uspeli da se oporave i dočekaju kraj rata, postali su intelektualni krem koji je zadužio naš narod još jednom, ovaj put, intelektom. Mnogi od njih su postali ugledni umetnici, profesori na univerzitetima i članovi Srpske akademije nauka i umetnosti.

Sa druge strane, oni koji su nažalost stradali zaustavljeni su u učenju i stvaranju, te Srbija nikada nije ubrala plod njihovog intelekta, jer su položili svoj život i snove za jedan bitniji cilj – slobodu.

Izvor:Sputnjik

Reklama

Trending

Ivan Milanović: Pandemija straha

0
Ako pogledate većinu medija u Srbiji, tu možete uočiti da se konstantno seje strah. Konstantne najave katastrofe, užasa, pucanja. To su standarni mehanizmi, već odavno...
- Reklamni prostor -