5.1 C
Belgrade
03. 12. 2020.

ČEDOMIR ANTIĆ ZA JUTARNJE VESTI: Đukanovićeva vladavina je nažalost bila uzor mnogima u Srbiji i na Balkanu

Istoričar i predsednik Naprednog kluba Čedomir Antić u intervuju za Jutarnje vesti o ključnim problemima u Srbiji i Crnoj Gori, rešenju kosovskog pitanja, ekstremnim idejama u politici i šta bi prvo promenio po dolasku na vlast.
U kakvoj je korelaciji pobeda demokratske Crne Gore nad diktatorom
Đukanovićem sa situacijom u Srbiji?
Za Srbiju je svakako dobro što je Đukanović poražen na izborima. Sa jedne
strane, reč je o pobedi demokratije uprkos svim prednostima režima i
pritiscima koje je vršio na svoje građane. Ako je narod uspeo da svrgne
Đukanovića koji je “nulti” tiranin savremene evrope i jedini preostatak iz
komunističkog vremena, onda je to moguće i sa novijim, kompetativno
autoritarnim režimima svuda u Evropi. Sa druge strane, lakše je u Srbiji
braniti demokratiju kada u susednim državama srpski narod ima puna prava.
Činjenica je, međutim, da je vlast u Srbiji, koja nije demokratska i ima mnogo
nedostataka, po prvi put u skladu sa praksom EU, na umeren i fokusiran
način pomogla napore srpskog naroda u Crnoj Gori da postigne demokratiju
bez koje nema ravnopravnosti. To je dobro, pošto je do 2018. srpski režim
sarađivao sa Đukanovićem. Verujem da je reč o paradoksu, ali zar nisu
francuski apsolutizam i rusko samodržavlje podržavali američku
revoluciju odnosno nacionalno-oslobodilačke pokrete na Balkanu? Moderna
i dosledna nacionalna i državna politika preduslov je savremene
demokratije. Zato je važno da ova politika Vučićeve vlade postane deo
nacionalnog koncenzusa i da je nastavi svaka sledeća vlada.
Koliko su slični Vučić i Đukanović, a koliko Vučić i njegova trenutna
mejnstrim opozicija u Srbiji i po čemu?
Vučić i Đukanović se značajno razlikuju. Đukanović je partijski aparatčik
koji je vremenom pokušao da uspostavi trajnu vlast na šovinizmu. Vučić je
populistički političar koji je uspeo da na vlast dođe u manje-više demokratskim
uslovima. Nažalost, izgleda da je Đukanovićeva vladavina mnogima u Srbiji i na
Balkanu bila uzor. Za razliku od Đukanovića, koji je svoju vladavinu zasnivao na
mržnji i negaciji srpskog naroda, Vučić nema problem sa manjinama. Sa druge strane
u Vučićevom viđenju političke scene ima manje mesta za opoziciju i slobodu medija
od mesta i prostora koje je Đukanović još krajem devedesetih morao da toleriše u
Crnoj Gori. Naravno, Đukanović je u većoj meri povezan sa organizovanim
kriminalom od bilo kog evropskog političara tokom proteklih stotinu godina.
Poznati ste kao neko ko nikada nije bio na plaćenoj javnoj funkciji. U
čemu vidite satisfakciju za višedecenijski rad za opšte dobro? Šta
biste preporučili mladim ljudima koji tek ulaze u politiku?
Verujem da politika funkcioniše i po načelu primera. Svestan sam da
obavljanje bilo koje dužnosti u modernoj državi podrazumeva
profesionalizaciju i potpunu posvećenost. Takođe, politika podrazumeva
velike troškove koji pak nemaju jasne izvore. Ipak, kada sam stupio u
politiku bili su potrebni primeri poštenja i skromnosti. Dao sam oba i
što je još važnije iako sam tokom godina (1998-2000. i 2004-2006.) bio na
visokim i odgovornim stranačkim i državnim dužnostima odbijao sam da za
to budem plaćen, a u međuvremenu sam svoje obaveze obavljao redovno kako na
tim tako i na mojim profesionalnim poslovima. Jasno je da su to mnogi ljudi
u politici videli kao uranilovku i posledicu činjenice da nisam bio
siromašan, samo ja nikada nisam živeo u skladu sa standardima koje su naši
političari i javne ličnosti proklamovali (nemam auto, plaćam kredit za
stan već deset godina i plaćaću ga još dvadeset, retko letujem, nemam
privatno preduzeće…). Poput Edmunda Berka ušao sam u politiku da “dam
svoj doprinos borbi protiv zla i uzmem učešća u trijumfu dobra”, to je
satisfakcija samo po sebi. Samo, ja sam javna ličnost, mene poneko zbog toga
i pohvali , skrenuo bih pažnju na stotine i hiljade naših ljudi, a među njima
i mojih prijatelja iz Naprednog kluba ( Igora Vukovića, Miloša Vulevića,
Milana Dinića, Miljana Premovića…) koji su tokom svih ovih godina
radili isto što i ja bez bilo kakve naknade.
Mladim osobama u politici bih poručio da je politika strast, a ne posao.
Politika može da donese bogatstva ali ona nisu trajna, na drugoj strani
žrtva koju politika može da požnje ne može se platiti i moguće ju je
opravdati samo uzvišenim uverenjima, rodoljubljem i čovečnošću.
Šta mislite da je ključni problem Srbije?
Srbija kao najveći problem ima nedostatak kontinuiteta. On je uslovio i
nedostak tržišta (na svim nivoima), te megalomaniju prirođenu siromašnom i
nesrećnom svetu, koja je učinila da bi nas istorijski bilo moguće uporediti sa
mačkom koja ima mentalitet lava.
Da li je oblik državnog uređenja suštinski opterećenje za demokratiju u
našoj državi?
Naš ustav nije značajnije menjan od 1990. godine. Njega su pisali ljudi kojima
nisu bili na srcu ni demokratija ni Srpstvo. Oni su se nadali da će se narod
razočarati u višestranačje i da će obnoviti jednopartijski sistem. Zato je kao model
izabran ustav Četvrte republike u Francuskoj, verovatno najmanje funkcionalno
ustavno rešenje u istoriji ove države. Velika većina okolnih država ima bolje i
funkcionalnije ustavno uređenje od nas.
Kako tumačite kosovski problem? Da li bismo trebali prvo da sredimo
stanje u AP Vojvodini, tačnije na severu države, u Raškoj oblasti i na
jugu, pa tek onda da postavimo višedecenijski program za Kosovo i
Metohiju?
Problem je u neiskrenosti srpskih elita i većine građana prema ovom pitanju.
To je kriza prvog reda kojoj građani Srbije daju tek deseto ili dvanaesto mesto po
značaju. Većina istovremeno misli i da je Kosovo sveta zemlja koju treba braniti; i da
je zauvek izgubljeno. Da Kosovo godišnje poseti onoliko Srba koliko svakog leta
poleti prema Grčkoj, sami Albanci bi odustali od otcepljenja. Mi i dalje živimo u
svetu u kome veliki broj Srba sa KiM živi hraneći se u javnim kuhinjama, a mi smo
tamo – samo u vremenu nenacionalističkih vlada, tranzicije i globalne krize, od
2001. do 2012. godine – uložili dve i po milijarde evra. Da je taj novac ulagan u ljude
svaki bi Srbin tamo imao po 25,000 evra (mogao bi da zaposli po tri osobe), da je
ulagan u infrastrukturu mogli bi tamo da naselimo 100,000 ljudi, da smo ulagali u
privatizaciju posedovali bi pola Kosova i Metohije…
Mi ne znamo tačno šta hoćemo na Kosovu i nismo spremni na bilo kakve
posledice naših želja. Ne postoje trajna rešenja nacionalnih i regionalnih pitanja,
ipak održavanje AP Vojvodine simbol je gluposti i lakomosti srpskih elita. Taj
ogroman godišnji novac, pa i više od toga, mogao je biti uložen u regionalizaciju
(Srem, Banat, Bačku) umesto što je ulagan u novi državni i nacionalni identitet.
Što je najgore, od Jovana Veselinova do Vojislava Koštunice naši političari su
tvrdili da održavaju AP Vojvodinu kako bi bila protivteža autonomnom Kosovu.
U svojoj dosadašnjoj karijeri sarađivali ste sa mnogim uticajnim
političarima i ljudima od javnog značaja. Ko je od Vaših saradnika bio
najviše, a ko najmanje demokratičan?
Veliki demokrata je bio učeni i skromni akademik Nikola Milošević iz
Srpske liberalne stranke. Njegovo poštenje bilo je katonsko. Stranka je
delovala apsolutno demokratski, a kada je Milošević postao poslanik sva
davanja države predao je stranci. Danas, kada SLS-a više nema, taj kapital
posvećen je studentima Filološkog fakulteta.
Nažalost, mnogo je više bilo nedemokratskih političara. Što je vlast bila
veća, to je demokratičnost bila manja. Zoran Đinđić je među “velikim”
političarima bio u najvećoj meri demokratičan, dozvoljavao je debatu i,
zamislite, dešavalo se da ostane u manjini. Ipak, često je izbegavao ustanove
stranke, a u istoriju će ući i po tome što je oteo mandate koalicionom
partneru čiji je predsednik bio nosilac liste, kao i što je zbog toga ušao u
sukob sa Vrhovnim sudom! Svakako je najautoritarniji tip sa kojim sam radio
bio Mlađan Dinkić, ta velika nada srpskih reformi ne samo da je prezirao
demokratiju već je, uveren sam, mislio da je ona ostrvo u Egejskom moru.
Postoje li u politici ekstremne ideje ili samo ekstremisti, dok su sve
ideje legitimne?
U politici bez sumnje postoje ekstremne ideje. Neke od njih sadrže programe
rasizma i uspostave “baštenskog društva” koje podrazumevaju uništenje čitavih
grupa, naroda, rasa, slojeva društva… U moderno vreme politika je u priličnoj meri
očišćena od ekstremizma koji je proteran na marginu. Danas su upravo navodni
“politička korektnost” i “antifašizam” poluge ograničavanja slobode i ispoljavanja
ekstremizma. Ekstremisti, pak, postoje svuda, koliko god mi bili neorihvatljivi,
čini mi se da su oni važan zupčanik u političkoj mašini. Protivim se ekstremizmu
čak i antropološki, ali svestan sam i da vanredne okolnosti traže ekstremne ljude.
Kada biste došli na vlast koji bi bio Vaš prvi korak?
Prvi korak je reforma sudstva i uspostavljanje njegove nezavisnosti. Drugi korak je reforma poreza. Treći – ispunjenje svih obaveza prema građanima i vraćanje svega što im je država duguje. Četvrti korak je departizacija državne uprave i lokalne samouprave. Peti, duboka reforma javnih preduzeća i privatizacija njihovog većeg dela. Šesti ukidanje monopola i kartela u svim segmentima privrednog i društvenog života. Konačno, sedmiosnovni korak je nacionalizacija imovine SPS-a.
Koji biste film ili predstavu preporučili našim čitaocima?
Nedavno sam gledao Tarantinov film Bilo jednom u Holivudu. Jako mi se svideo. Zbog epidemije dugo nisam bio u pozorištu, pre nekoliko sedmica gledao sam predstavu Ružni, prljavi, zli u režiji supruge Radeta Šerbedžije u Beogradskom dramskom pozorištu, ali mi se nije dopala.
V.A.

Reklama

Trending

Igor Vuković: Nestvaran potez gradske vlasti u Pančevu

0
„U jeku velike zdravstvene i ekonomske krize u kojoj se nalazi čitava Srbija, nestvarna vest dolazi iz Pančeva. Gradska uprava grada Pančeva donela je...
- Reklamni prostor -